Rajinski mentalitet
"Prema Jovanu Cvijiću u našim krajevima, pod specifičnim istorijskim i kulturnim uslovima, formirao se osobeni etnopsihički tip, a to je centralni tip, za koga je karakterističan "rajinski mentalitet". Ovaj tip je nastao u središnjem delu Balkanskog poluostrva (u plodnim dolinama Morave i Vardara), kod bespomoćnog pravoslavnog stanovništva koje je vekovima bilo izloženo Turskim i Arbanaškim pljačkanjima i zulumima. U neprestanom strahu od dušmana i pod stalnim pritiskom težnje za održanjem golog života razvio se podanički mentalitet potištenih i servilnih ljudi. Sindrom osobina rajinskog karaktera čine crte: plašljivost, fatalizam, potuljenost, pakost, nepoverljivost, pragmatizam, lukavstvo, egoizam, čulnost, slepa odanost gospodaru, poniznost prema moćnima i surov odnos prema nemoćnima, kao i moralna mimikrija."
Cvijić je pred nas odavno postavio ovo užasno ogledalo, ali izgleda da sve do danas nismo naučili da gledamo u njega, niti smo polušali da promenimo nešto što ne valja. Mentalitet se sporo menja, ali u našem slučaju je očigledno da promene ne postoje jer još od njegovog vremena pa sve do današnjih dana lagano ali sigurno, kao nacija, propadamo i gubimo bitku za bitkom. Ne možemo i ne smemo poricati da smo postali bedni, slabi, emotivno i moralno razoreni jer tek kada shvatimo dokle smo došli, onda se možemo nadati promenama na bolje. Ali, na žalost, kolektivna tvrdoglavost i poricanje nam bacaju mrak na oči i iz tog razloga smatramo da smo bolji od ostalih, dok u stvarnosti ne vidimo ni sebe ni druge. Još jedna stvar koja nas poput kamena vuče na dno i ne da nam da dišemo je takozvana "tradicija". Izopačena reč koja kod nas više ne označava naše običaje, kulturno nasleđe i identitet kao naroda već se svela na primitivni nacionalizam i versko/političku propagandu koja nas sprečava da krenemo dalje i prestanemo da se davimo u blatu.
Ako se možda neko našao uvređen nek pogleda komšije i svet oko sebe. Nek se samo seti kako je Srbija složna dok junački uništavamo kola Hrvatima i razbijamo lobanje homoseksualcima, dok se u isto vreme plašimo da istim sredstvima branimo Kosovo. Setite se da igramo onako kako nam naši gospodari iz EU sviraju. I ne zaboravimo koliko samo volimo majčicu Rusiju i sve vezano za nju, ali ipak nam je draža EU kad tražimo posao ili kupujemo polovni automobil.
Moramo postati pametni, odnosno informisani i obrazovani. Moramo naučiti da kritički razmišljamo. Mislim da je to jedini način (ako ne, onda barem dobar početak) menjanja našeg mentaliteta zbog kog čučimo u mestu predugo vremena. Samo tako ćemo moći da postanemo jaka nacija koja će ceniti solidarnost, ljubav i poštenje. Ovo treba ozbiljno shvatiti jer smo na dobrom smo putu da se raspemo i nestanemo.
Svinjarije
Ja, Čuang-cu, sanjao sam da sam leptir, leptir koji leprša ovamo i onamo, sa željama i mislima što ih ima leptir. Znao sam samo to da sledim običaje koje sledi leptir i bio sam posve nesvestan svoje ljudske prirode. Odjednom sam se probudio i ležao u krevetu JA SAM. I sada više ne znam jesam li bio čovek koji je sanjao da je leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je čovek.
Dok se ovde živelo u blatu...
Geografski, nedaleko od nas, pre više od dva milenijuma Sokrat se šetao ulicama Atine i širio svoju filozofiju među ljudima i svoja uverenja o etici, gluposti materijalizma i slobodi govora. Uprkos relativno maloj geografskoj razdaljini i vremenskom periodu dugom više od 2000 godina, Sokratove ideje nisu uspele da dođu do nas. Ili su nas jednostavno preskočile? Da li smo takvog mentalnog sklopa da jednostavno ne možemo sebi da utuvimo u glavu neke najprostije stvari koje je, možda najveći filozof koji je ikada hodao, jednom davno izgovorio?
"Najizvrsnija stvar koja nas čini ljudima je to što stalno preispitujemo sebe i druge" - rekao je jednom Sokrat. Njegova dijaloška metoda istraživanja morala ističe kontradiktornosti u nečijim uverenjima. Gde smo tu mi? Šta nam pop, političar ili bilo koji drugi "autoritet" kaže to se urezuje u našu svest kao u kamen. Niko ne dovodi u pitanje njihove izjave, već se slepi i poslušni povinujemo rečima izmišljenog autoriteta. Kao da smo nesposobni za individualnu misao...
Sokrat je postavio pitanje: "Koja je svrha vojnih brodova i gradskih zidina, ako ljudi koji ih grade i koje treba da štite nisu zadovoljni?" Jer ako smo zauzeti pukim preživljavanjem, onda nismo mnogo drugačiji od mrava ili nekakvog psa lutalice kojem je bitan jedino pun stomak. Sve što radimo, odavno nam je prešlo u naviku, instikt. Trebalo bi malo da stanemo i da postanemo svesni života i sveta oko nas. Postali smo otuđene prazne ljušture i poput nekakvih robota, mehanički obavljamo svoje svakodnevne poslove. Izgubili smo kontakt sa svojom duhovnom stranom, polako kolektivno postajemo samo utvare koje samo čekaju da im prođe kratko vreme na ovom svetu.
"Bolje je trpeti zlo nego činiti zlo" - U vojsci je Sokrat video mnoge konflikte i iz prve ruke je shvatio koju patnju rat pričinjava ljudima. Mi to nećemo shvatiti još dugo vremena. Ceo Balkan je još u srednjem veku. Svi ćemo patiti i svi ćemo se "braniti" jedni od drugih, dugo vremena će nam trebati da razmislimo o Sokratovim rečima i da shvatimo da u ratu ne postoje pobednici već samo gubitnici.
Atina je mesto gde se pojvaila "sloboda govora" - ne za robove i žene, ali svaki muškarac sve od kovača pa do plemića je imao pravo da govori pred Atinskim većem. Mada i tada, kao i kod nas sada, morali su da znaju "svoje mesto" u demokratiji! Ovakvoj slobodi govora se Sokrat izuzeno protivio, zbog čega je na kraju platio glavom. Bio je ispred svog vremena kada je reč o slobodnoj razmeni ideja, nečemu što je temelj demokratije. Bio je i ispred sadašnjeg vremena.
Dok je lutao ulicama Atine na sebi je nosio dronjavi vuneni ogrtač tokom cele godine i uvek je išao bosonog. Zbog svog skromnog izgleda bio je ismevan od strane mnogih njegovih savremenika, ali kako je sam tvrdio: "Njegov skroman izgled je samo fizički odraz njegovog ubeđenja da potraga za bogatstvom dovodi do bezumnog materijalizma." A šta je sa nama, ovde i sada? Materijalizam je sve što znamo i svaki aspekt našeg života se svodi na to. Sve što ljudi ikad urade skoro isključivo rade zbog para. Umetnost, sport, nauka, medicina, kriminal... ni jedno zanimanje nije imuno na "bolest zavisnosti od novca", i ne mislim na puko preživljavanje već na to da je novac poput heroina - što ga više imaš, to ga više želiš.
"Čudno mi je to da pastir kome se stado smanjuje i propada ne želi da prizna da je loš pastir; još je čudnije da državnik zbog kog se narod smanjuje i propada ne oseća sram niti priznaje da je loš državnik" - Sokrat je smatrao svojom dužnošću da javno i oštro iskritikuje vladu kada primeti da negde postoji problem. Nije se plašio da svoje reči uputi onima koji to treba da čuju bez obzira na posledice tog čina. Ne znam da li se mi plašimo, pre će biti da smo apatični i ubijeni u pojam. Na svako poskupljenje se žalimo jedni drugima umesto onima kojima treba. Uvek ćutke prihvatimo svaki teret koji nam se doda na već slomljena leđa. Naši glasovi se ne čuju dalje od nas samih...
Dok se ovde živelo u blatu jedan filozof je širio svoja ubeđenja: da stalno preispitujemo sebe i druge, svaki autoritet i svaku ideju čak i one koje je on širio; da život nije ništa ako nisi srećan i zadovoljan; da ne postoji pravedan rat; da novac i predmeti nisu dovoljni niti nužni za sreću. Nekako, te ideje su se proširile i u najudaljenije krajeve sveta, ali su nas preskočile. Možda je nama potreban neko poput Sokrata? Neko ko će nam reći da ikona, rakija i slika političara na zidu nisu osnovna sredstva preživljavanja. Neko ko pre svega vidi da smo svi ljudi, a ne pravoslavci ili katolici, radikali ili demokrate, doktori ili narkomani... Potreban nam je neko ko će u nama podići tenziju i stvoriti kritičnu masu koja bi pokrenula promene. Neko ko će nas podsetiti da smo ljudska bića, da se i na nas ovde odnose stvari poput ljudskih prava i dostojanstva. Ali opet se treba zapitati da li će taj čovek biti sam, da li će biti ikoga iza njega? Da li smo toliko ubijeni u pojam da ne znamo ni za mogućnost da može biti bolje? Meni se čini da ovaj narod nema ni snage ni volje za promene. Pod promenama ne podrazumevam menjanje imena ljudi na vlasti i oko nje, koji se poput ajkula bore za istu (na za narod i Srbiju), pod promenama podrazumevam da treba da se promenimo mi!
Socijalni eksperiment
Ovim putem bih želeo da ljudima na vlasti predložim jedan socijalni eksperiment. Ulaganja su minimalna, a malo će i dopuniti državni budžet. Takođe, eksperiment će nam pokazati koliki je stepen apatije naroda. Radi se o tome da se donese odluka da cena hleba skoči na minimalno 500 dinara. Kao razlog iznenadnom skoku cena treba navesti uobičajene izgovore koje ste ponavljali do sada nebrojeno puta, kao na primer: kod nas je najjeftiniji hleb u celom regionu; cena brašna na svetskoj berzi se udesetostručila; sav novac će se iskoristiti za sređivanje hrama Sv. Save ili slične izgovore. Bitno je upotrebljavati duge reči i rečenice, sa što više stranih izraza kako bi izgovori dobili na težini. Takođe je bitno i vreme saopštavanja odluke, mislim da je dobro saopštiti odluku za vreme nekog značajnijeg datuma (Uskrs, Božić, Vidovdan...) kada su učestalija osećanja patriotizma i hrišćansko praštanje. Može se iskoristiti i pobeda naših sportista da se pride saopšti i nova cena hleba ili je možda čak najbolje saopštenje objaviti za vreme finala jednog od mnogobrojnih "Reality Show"-ova. Izbor je na Vama, siguran sam da imate ljude zadužene upravo za ovakve stvari.
Očekivani rezultati eksperimenta: Imaćete najstrašnije osude i kritike vlasti od strane ljudi iz opozicije i mnogih nevladinih organizacija. Ljudi će vas prvih par dana psovati na ulici, javljaće se na tv i radio emisije i javno iskazivati svoje nezadovoljstvo. Vodiće se žučne rasprave na mnogobrojnim internet stranicama, u dnevnoj štampi će izlaziti osuđujući tekstovi i uporedne cene hleba ovde i u okruženju. Očekujem da nezadovoljstvo neće trajati duže od nedelju dana kada će ljudi već uveliko kupovati hleb na kriške, i tako primajući još jedan udarac uvereni da ne može biti drugačije.
Godine prolaze, mi stojimo
