Priče bez cilja i povoda

Dok sam užurbano koračao ka semaforu da "uhvatim" zeleno svetlo zamalo sam naleteo na staricu koja je iznenada stala čim je zeleno svetlo počelo da treperi. Nisam je ni dodirnuo jer me refleksi dobro služe tako da je starica ispred mene ostala na nogama, mada se iz nekog razloga ipak okrenula i bacila prekoran pogled na mene. Nosila je naočare sa velikom dioptrijom, najlonsku kesu sa hlebom i vodom u jednoj ruci, a u drugoj staru žensku tašnu i povelik plastični krst oko vrata. U tom trenutku pored je stala atraktivna devojka koja se očigledno vraćala iz šopinga sa gomilom torbi u ruci na kojima su ispisana imena raznih ljudi i kompanija. Nisam mogao da ne primetim da su starica i devojka dosta slično stajale jedna do druge dok su čekale na zeleno svetlo. Obe su nosile naočare - jedna za vid, druga sunčane, u jednoj ruci papirne ili najlonske kese u drugoj ženske tašne, a oko vrata plastika - kod jedne krst, kod druge mobilni telefon. Pomislio sam kako je starica ustvari ta devojka pored koje stoji, samo pedeset godina u budućnosti, sve je isto osim godina i to što je starica ponosno isticala svoju versku pripadnost, a devojka nije. Ili ipak... U tom trenutku pomislih da devojka eksplicitnije ističe svoju religiju, novu religiju u koju smo svi mi nesvesno uvučeni u nekoj meri. Njeni bogovi se zovu Nokia, Zara, Teranova i slično. Oni joj govore kako da se oseća, kako da misli i kako da se ponaša. Na osnovu njih rasuđuje šta je dobro, a šta loše. Sa kime sme da se druži i koga treba da izbegava. Sve je savršeno jasno. Nove svete knjige su joj televizija, katalozi i flajeri. Tu može saznati najnoviju volju bogova i put do najbližeg hrama gde može da im prinese žrtvu u vidu novca. Kada to učini nagradiće je nekim predmetom po njenom izboru i biće voljena i cenjena u društvu, osećaće se superiorno i voljeno. Ukoliko ne učini tako razgneviće bogove i postaće predmet ismevanja. Baš kao i svaka druga religija, nova religija zahteva posvećenost i određeni način života kome moraš da težiš. Raztužio me je moj tok misli, kad sam se otrgao iz njih primetio sam da ljudi oko mene prolaze dok ja stojim i blenem u tačku na putu, opet se upalilo crveno svetlo, a ja sam u ovoj turi razmišljao kako to da svi moji prijatelji na svojim mobilnim telefonima mogu da gledaju snimke sa Youtube-a, dok ja jedva izbrojim 10 boja na displeju mog.

I dok ležim budan noću, sam, žalim zbog odluka koje sam doneo u prošlosti i zbog kojih mi je život ispao ovakav kakav je i ako sam radio sve što je društvo tražilo od mene. Provodio sam godine učeći i radeći bez ikakvog cilja i nade u budućnost. Svakog dana proklinjem sve koji su mi govorili da dajem sve od sebe i budem strpljiv i da će mi se jednog dana sve isplatiti. Proklinjem i sebe jer sam poverovao u tako nešto. Ne u ovoj zemlji! Sve institucije su korumpirane do srži, narod je apatičan, nekulturan i zatupljen, a političari su bezvoljni i/ili nesposobni. Ljudi su zaslepljeni ili bolje reći zatrovani religijom, nacionalizmom i politikom. Ovde sam sam. Ovo nije mesto za mene, kao ni za jedno ljudsko biće koje ima trunku samopoštovanja i nade u budućnost. Ovo nije mesto za zdrav život. Vazalski mentalitet je duboko urezan u svest ljudi. Svi su naučili da primaju udarce i da ćutke sve istrpe, zauzeti pukim preživljavanjem ni ne pomišljaju da zaslužuju bolje. Dok tražim i čekam priliku da pobegnem iz ove ruine od zemlje, provodim vreme sa ljudima koji su isti kao ja: svi izdani, svi povređeni, svi odpadnici iz posrnulog društva i svi razočarani. Uz njih sam naučio da se smejem, naučio sam da se rugam ljudima zbog kojih želim da pobegnem odavde, naučio sam da od sebe odbijem užasnu svakodnevnicu podsmevajući joj se. Za mene, jedina moguća promena, jedini izlaz iz ovog beznađa je odlazak odavde. Do tada ću se smejati i posmatrati ovu zemlju i narod kako propadaju u moralnom, ekonomskom i svakom drugom smislu.