Enter the Matrix
I dok ležim budan noću, sam, žalim zbog odluka koje sam doneo u prošlosti i zbog kojih mi je život ispao ovakav kakav je i ako sam radio sve što je društvo tražilo od mene. Provodio sam godine učeći i radeći bez ikakvog cilja i nade u budućnost. Svakog dana proklinjem sve koji su mi govorili da dajem sve od sebe i budem strpljiv i da će mi se jednog dana sve isplatiti. Proklinjem i sebe jer sam poverovao u tako nešto. Ne u ovoj zemlji! Sve institucije su korumpirane do srži, narod je apatičan, nekulturan i zatupljen, a političari su bezvoljni i/ili nesposobni. Ljudi su zaslepljeni ili bolje reći zatrovani religijom, nacionalizmom i politikom. Ovde sam sam. Ovo nije mesto za mene, kao ni za jedno ljudsko biće koje ima trunku samopoštovanja i nade u budućnost. Ovo nije mesto za zdrav život. Vazalski mentalitet je duboko urezan u svest ljudi. Svi su naučili da primaju udarce i da ćutke sve istrpe, zauzeti pukim preživljavanjem ni ne pomišljaju da zaslužuju bolje. Dok tražim i čekam priliku da pobegnem iz ove ruine od zemlje, provodim vreme sa ljudima koji su isti kao ja: svi izdani, svi povređeni, svi odpadnici iz posrnulog društva i svi razočarani. Uz njih sam naučio da se smejem, naučio sam da se rugam ljudima zbog kojih želim da pobegnem odavde, naučio sam da od sebe odbijem užasnu svakodnevnicu podsmevajući joj se. Za mene, jedina moguća promena, jedini izlaz iz ovog beznađa je odlazak odavde. Do tada ću se smejati i posmatrati ovu zemlju i narod kako propadaju u moralnom, ekonomskom i svakom drugom smislu.
